 |
 |
||||||
|
Šume planine Sarip Saryp
Putujem već godinama, čini mi se vekovima, oduvek... Putujem sa svojim velikim četvoronožnim crnim prijateljem - divljim konjem, i velikim mačem oko pojasa. Kao dete koje dugo živi putujući i izbegavajući ljude, kao ratnik čije lice želi ostati nepoznato, nosim crnu odeću dobijenu u jednom manastiru, koja potpuno prekriva moje telo, sve sem šaka i očiju. Manastira se slabo sećam, ali znam da su me u njemu naučili nešto o borbi.
Još sam odavno izgubila iz vida svog konja zaštitnika ali me to ni malo ne zabrinjava. On u poslednje vreme zna da odluta i posle par dana se odjednom pojavi iz neke šume (pošto često putujemo kroz šume). Hodam po prašnjavoj stazi okruženoj zelenilom. Vidim tamne vrhove šume posute zlatnim prahom jutarnjeg Sunca. Osećam tiho korenje u podnožju s leve strane puta i surove šume na vrhu ove planine koju tako bezbrižno gazim. Putujem ovim surovim predelima bez zaštite i pomalo me brine šta bi moglo da se desi noćas pošto od nekog prijateljskog naselja nema ni traga. Hodam i približavam se noći. Sva bezbrižna dečija lepota šume nestala je u plavetnilu i ozbiljnosti preživljavanja. Ipak divna zemlja Saripa me začarava i smiruje moje strahove lepotom svoje hladne noći. Penjem se na vrh, izlazim iz šume pred oči strašne beline noćnog Saripskog neba. Osećam da nešto nije u redu. Da li je istina ono što se prisećam kroz maglu, da negde na Saripu, surovoj planini, žive legendarni Saripski vukovi sa dva para jakih zuba, sa repovima dugim i tankim kao bič, oslepljujućim pogledom i parajućim urlikom. Niko ne ostaje živ na Saripu, niko ako je noću na vrhu... Trzaj... i shvatam da je prekasno. Duž desne noge mi se brzinom svetla uzpuzao oštar bol. Bila sam već dole u prašini. Borila sam se za svoje telo protiv čitavog čopora, nije izgledalo da je budućnost na mojoj strani, niti da će telo ostati moje. Dva vuka su me zgrabila za ruke, ali se ja nisam dala. „Magija je na strani onih koji se ne predaju.“- osećala sam Mač kao da govori. Slobodnom nogom sam šutnula u njušku vuka koji me je vukao za drugu nogu, ali kao osvetu mogla sam da očekujem da će četvrti vuk zgrabiti tu slobodnu nogu, da ću ostati i bez nje. Noć se uzmuvala, granje je pomazilo vetrić, šušanj i korak pitomog kopita se čuo i zveri su okrenule svoju pažnju ka drveću iza mene. Ponosna strela proletela je iznad mene i pogodila jednog vuka. Jauk je zaparao tišinu daleko oko vrha Saripa. Nekako sam se izvukla iz stiska vuka koji mi je držao ruku i izvukla Zmajev Mač... Bljesak Mača je ušao u vučije oči, rzanje se širilo iza mene, a strele su nastavile da prete među vukovima. Vraćajući Mač našla sam se ležeći u odeći natopljenoj krvlju. Pridigla sam se i videla prijatnog mladog ratnika u belom, sa dugom kosom i lukom u ruci. Iako je bio blag i nasmejan oči su mu odavale čuđenje. „Hajdemo, brzo! Vukovi će se vratiti.“
Glas mu je bio blag, nežan i pun svetlosti kao i njegova pojava. Pomogao mi je da ustanem. „Požuri. Je l’ možeš? Vukovi će se vratiti po njega.“ Ugledala sam telo vuka u prašini. Teško je disao. Svetla srebrnasta strela bila mu je zabodena kroz vrat i leđa. Nije se mrdao. Ratnik je primetio tužan izraz mog lica i rekao, gledajući me tužno, još nežnije i tiše: „Nema mu spasa.“ Zatim je pogledao dole ka vuku: „Hajdemo! Vratiće se oni. Moram da te odvedem na sigurno, gde te neće povrediti.“ „Ne! Ne. Ne mogu ga ostaviti ovako.“ Jedva sam se spustila do vukovog oka. Sijalo je neprijatno žuto, ali nekako se gasilo i život je nestajući odatle odavao razumevanje i patnju. „Ššš. Spavaj mirno, moje zversko oko. Tayami omn, shhh toum.“, prošaputala sam stavljajući ruku iznad njegovog oka. Tihi dubok glas umiruće zveri prošao je toplo kroz moje uši. Bio je upućen meni, znam, i bio je pun oproštaja za nanet bol i shvatanja da MI ustvari i nismo na suprotnim stranama, da u suštini nismo neprijatelji. Ugašeno oko se zatvorilo i leđa zveri se više nisu mučno dizala nanoseći bol. Sve je gotovo. „Hajde. Pomoćiću ti da ustaneš.“ Iza njega je stajao beli jednorog, pomalo drhteći od svežine i svoje smirenosti. Malo sam ga posmatrala: „Ne.“ „Molim?“ „Ne idem bez vuka.“ Nekako me je nešto prodrmalo iznutra, osetila sam nešto čudno i važno i nisam htela to da zaboravim i ostavim tako lako. „Ne možemo da nosimo vuka noću, a oni će ga ionako odneti do jutra- zaboravi. Donosi nesreću.“ „Ne.“ Pogledao me je tužno ali je shvatio da ne može da me ubedi. Već začuđen mojim preživljavanjem... „Dobro. Ali ako ostaješ popni se na drvo. Lakše ćeš se braniti.“ Pomogao mi je da se popnem na drvo čije su tanje grane padale ka zemlji noseći tužno svetlo lišće. Vukovi su se vratili. Ali nisu mogli, kao da nisu smeli da se popnu na drvo da me rastrgnu. Zaspala sam naslonjena na umrlu životinju. Znala sam nekako podsvesno da me nešto čuva i da, šta god da je, uvek je tu negde, moćno i samo moje. Možda ser Viktor nije znao šta se dešavalo ili nije mogao da dogalopira da me spase od zveri Saripa. Čudan konj. Upoznali smo se kad sam bila sasvim mala, negde gde su ljudi lovili konje da ih ukrote. On ih je pustio da ga uhvate i da ga uzjašu da bi im se svetio za druge mučene konje. Sve je redom hteo da ih poubija bacajući ih daleko sa svojih leđa. Ali sam onda došla ja, tiho i nevino, dok su se ljudi skupljali oko svog umirućeg prijatelja pogledala sam konja u oči i rekla mu razumljivim jezikom osećanja da i nije uredu to što radi, da se slažem da konji treba da budu slobodni... da želim da mi on bude prijatelj... Odjednom se smirio i njegove nozdrve se ukočiše i prestaše da izbacuju dim, oči crvene od zadovoljstva i vatre kao da shvatiše nešto važno... Uhvatio me je za odeću i prebacio na svoja leđa, preskočio visoku ogradu kao da i nije visoka i otrčao ka slobodi sa mnom. Bio je najčudniji i najmoćniji konj za koga sam znala. Ipak nije me ni malo plašio; pa, kao ni mnogo stvarno opasnih stvari tada. Bio je najcrnji konj, ustvari, bio je jedini STVARNO crni konj, svaka dlaka mu je bila crna, kao mrak u dubini mojih očiju. Bio je i najveći konj. Svaka njegova noga viša je od mene, koliko god ja porasla. Oči su mu odavale moć i inteligenciju, kao i sposobnost da voli. Umele su da se iz prirodne crne oboje vatrom njegove unutarnje snage. Mogao je da skače i više nego što je izgledalo, više nego što su drugi govorili da je moguće. Nosio me je svuda i pomagao da prelazim reke, provalije, naselja, domove čopora zveri... Gde god da smo bili mnogi su se divili njegovoj dugoj grivi i dugom crnom repu koji je na vrhu bio beo. Svi su mu se čudili i divili, a meni je jedino bilo čudno, na početku našeg prijateljstva, to što je on najdivljiji konj i najmoćniji a ipak moje noge okružuju njegova leđa. Jutarnja svežina i toplina svežeg Sunca probudila je moje oči. Nebo se raščistilo i nije više bilo onako čudno belo kao noću. Celo mesto se promenilo. Samo je zver ispod mog lica bila još stvarna i topla od mog tela, i grana je i dalje bila neudobna. Pitoma kopita su dokaksala do drveta i donela onog prijatnog ratnika duge kose od sinoć. Za njim je dojahala na drugom jednorogu prelepa mlada ratnica sa dugom crnom kosom, takođe u belom, takođe držeći luk. Sišla sam sa drveta i pala u prašinu. Nežna i nasmejana, sa divnim sjajnim očima, podigla me je na svog jednoroga i uzjahala ga. Rekla mi je neobično lepim šapatom da se zove Laydenore (Lajdanor), što znači Mesečevo svetlo. („Telanore!“, klim glavom da podigne zver) Telanor, mladić ratnik duge kose, podigao je vuka na svog jednoroga, a zatim i on uzjahao. Putovali smo neko vreme, ne znam koliko, ali kao da su prošle godine jer su me noge užasno bolele. Najzad smo stigli u neko selo, malo čudno ali predivno. U centru je bio mali zamak, okružen drvenim kućicama sa krovovima od slame, divan dom dugokosih ratnika, boje srebra i beline punog Meseca. Bio je ukrašen svetlim ljubičastim i srebrnim trodimenzionalnim šarama, a na vrhovima zamka bile su istaknute srebrno-plave motke koje su se čudno delile na dve strane ka nebu, kao da jure da se uzdignu i osvoje ga. Na neki način je izgledalo kao da je nebo već bilo osvojeno. Laydenore i Telanore su mi pomogli da uđem u zamak i legnem u krevet. Tu su bili i drugi dugokosi ratnici - po oružju, odeći i načinu govora, po svemu - oni su bili Mesečevi Ratnici. Donosili su svakakve plodove i čudnu hranu sveže „ulovljenu“ sa plodnog drveća. Doneli su i neku vodu i trave koje su veoma prijale mojim ranjenim nogama i rukama. Rekli su mi da se odmorim ali da ako hoću da zadržim telo zveri moram da se udaljim iz njihovog malog grada par sati pre mraka. Bilo je to veoma lepo popodne – ptičice su pevale, nebo se ponosito smešilo, svi Ratnici i njihovi iscelitelji su šaputali o tome kako sam preživela, kako je to nemoguće, gledali su me sa divljenjem i pričali su o nekoj legendi... a ja to nisam ni primećivala. Oči su mi lutale po unutrašnjosti tražeći zaostale misli i uzvike, poneku želju iz prošlosti, miris mog nestalog konja... San je isceljivao moje sabrane patnje. Koliko sam godina imala? Trinaest? I putovala sam, nekad sasvim sama, po divljim putevima prelepe Nayrane.
Page 1 / Page 2 / Page 3 / Page 4 / Page 5 / Page 6 / Page 7 |
